prettyliars ❧
<body> <body>

Pretty Little Liars world

13.03.2011.

Na na :D

Hah. Nakon Dugog vremena i ja pišem post. :D Nemam nikakve ideje o ćemu bi pisala, al evo ...

Vidim na fb su poćeli stavljati poveznica kao da se McDonald's otvara u Sarajevu. To je prvi McDonald's koji se otvara u Bosni i Hercegovini. Jadna BiH nemože da ima McDonald's .... xD Nakon toga bi se trebao otvoriti u Bihaću, jej :D

U utorak je takmičenje iz odbojke. Jedva čekam :DD

Večers je Big Brother. Baš da vidim koje su se osobe ove godine prijavile. Nadam se da će biti kul, a ne ko prošla sezona totalna glupost ;D

Jučer smo mi imali jedan 'šuting', jer bio lijep i sunčan dan. Super nam je bilo. Evo slike :





Vidim neki su u kom. pisali zašto ne pišem na blogu. Razlog je to što nemam vremena škola, treninzi, razne sekcije itd.


* Ovo su slike  su naše, na kojima smo mi. Neki misle da ovo nisu naše slike. Da, slike koje objavljujemo nekad u postovima nisu naše nego skinemo  s weheartit.com - nikad nismo ni rekle da su naše. Ove slike u boxevima smo takoder mi ;D Neke blogerice su napisale da krade slike, da smo fejk...

11.03.2011.

Kako i zašto je Titanic zapravo potonuo !

Tumblr_lh1ihc7mda1qfvntqo1_500_large
Znam da je post jako dug, ali potrudite se i pročitajte, shvatiti ćete mnogo toga.


U noći sa 14. na 15-ti april 1912 godine potonuo je Titanic sudarivši se sa santom leda. Posada broda je pokušala dozvati pomoć u 0.15 h što joj nije uspjelo. Posada se poslije zaklinjala u život da je vidjela sa 10 km jedan brod koji je dalje otplovio iako su sa Titanica ispaljene svjetleće rakete. Zašto taj brod, Californian, nije došao pomoći Titanicu, dok je drugi brod koji se nalazio mnogo dalje, sa 30km pohitio u pomoć?

Ne samo ta pitanja, nego i mnoga druga se postavljaju o potonuću tad najmodernijeg broda na svijetu, za kojeg se govorilo prije nego je i zaplovio, da ne može potonuti. Titanic, gigant od metala je ipak otišao na dno oceana zbog jedne sante leda. Metal je popustio pred ledom ! Da li je to moguće?

Naravno, postoje brojne teorije o ovoj katastrofi i sve su glasnije. Uglavnom, sve one govore da je Titanic morao potonuti. Zašto?

Evo jedne moje misli: Na Titanicu su se nalazile mnoge osobe koje su u političkom svijetu značile mnogo. Ne samo bogati industrijalci, bankeri i drugi nego i protivnici tadašnje vlade u USA koja je pripremala rat... Da ne odem odmah predaleko, trebalo bi godine rada da se aktualiziraju podaci o preživjelim bogatim putnicima, od kojih su mnogi, nakon potonuća Titanica, postali još bogatiji. Možda je ovo samo jedan ogranak događaja koji su mu slijedili. U svakom slučaju nameće se stalno pitanje : Zašto i kako je bilo moguće da se tragedija desi.



Najčešća teorija je: teorija o kalkuriranoj prevari sa osiguranjem. Navodno, nije Titanic potonuo, nego Olympic, koji je bio samo 30 cm manji od Titanica. Olympic je na svojoj petoj plovidbi kolidirao sa britanskom ratnom krstaricom, HMS Hawk, godinu prije nego je Titanic potonuo. Pri tom je Olympik bio jako oštećen te je morao na reparaturu u Belfast. Tu se nalazio, još nezavršeni Titanic. I tad počinje! Zamjenjene su table sa imenima dva broda te je umjesto Titanica zaplovio perfektno obnovljeni brod Olympic. Oba broda su pripadala moćnoj brodskoj kompaniji White Star Line, a vlasnik je bio John Pierpont Morgan. Katastrofa je bila isplanirana do u detalje. Zašto?

White Star Lines nije mogao financirati reparaturu Olympica, a za Titanic je uplaćena suma osiguranja od 1 milion funti koje je dobio nakon što je Titanic potonuo. Kratko prije nego je Titanic isplovio, Morgan je otkazao zbog bolesti putovanje s Titanicom. Poslije je nađen u dobrom zdravstvenom stanju sa njegovom ljubavnicom kad mu je prenešena vijest o tragediji. U planu je bilo spašavanje putnika te je oko mjesta nesreće kružilo više brodova. Među njima i Californian, koji je isto pripadao White Star Lines-u. Međutim, Titanic je tonuo mnogo brže nego što se pretpostavljalo pri izradi plana.

Pitanje zašto Titanic nikad nije smio doći u New York otvara stotine drugih podpitanja. Pošto je brod imao jako malo ugljena (zbog tada velikog strajka rudara, bio je samo do pola napunjen ugljenom) morao je uzeti najkraću rutu i to onu koja je vodila direktno kroz zonu koja je bila puna santi. Kakav rizik za tako luksuzan brod! More je bilo mirno i brod je plovio punim gasom. Direktno prema ogromnoj santi?! Plovio je brzinom od 21,5 čvorova. Kad se izračuna, pored takve brzine i manjka ugljena nikad ne bi ni stigao u New York. Argumenti pokazuju da posada nije na vrijeme smanjila brzinu iako je postojala opasnost od santi. Očito da nije postojalo trezveno razmišljanje o tome kako stići u luku, nego kako sigurno potopiti luksuzni brod. Kako potopiti sigurno Titanic? Jaka vatra koja tjera brod na najveću brzinu i pod jednakom brzinom sudariti se sa santom. 

Nakon, tvrde dalje neki teoretičari, što je dobivena velika suma za Titanik, pravi Titanic je pod imenom Olympica (što je poznato) još godinama plovio.

No, postoje još neke činjenice koje ne smiju biti zanemarene. Među poginulim putnicima nalazili su se i Benjamin Guggenheim, najjači konkurent J.P. Morgana (vlasnika Titanica), Charles Hays, Morganov najoštriji kritičar unutar koncerna, William Stead, socijal-reformator koji je organizovao Svjetsku mirovnu konferenciju protiv 1.svj. rata. Morganu je 1.svj. rat mogao donijeti ogromno bogatstvo. Uz to Morganu je pripadao i njemački koncern Hamburg Amerika Line, pa se može lijepo predočiti koliko veliku sumu se može zaraditi sa obje strane: Amerika i Njemačka u toku rata.

Potonuće Titanica je donijelo i sumu od 1 milion Sterlinga (danas ca. 100 mil. Eura) koja je godinu dana poslije isplaćena akcionerima. To je bila najuspješnija poslovna godina za White Star Lines u istoriji ovog koncerna. 65% kapitalne rendite, a pola od toga je otišlo Morganu u džep!

Ubrzo nakon toga izgrađen je impozantan brod Imperator, koji je bio još veći od Titanica i koji je postao zvijezda u transatlanskom prijevozu. Vlasnik: J.P. Morgan koji je bio u svakom slučaju pobjednik nakon Titanic nesreće, što je malo nelogično s obzirom kad se uzme u obzir gubitak takvog broda. No, tako je. Ne samo što je dobio ogromne dobitke kroz potapljanje Titanica, već je izgubio najopasnije protivnike i konkurente. Prvi svjetski rat je mogao doći, Morgan je bio spreman sa svojim koncernom u Hamburgu na nove dobitke kroz proizvodnju ratne tehnike...



Ovo je moguće jedna od najvećih zavjera i prevara na svijetu i da nema skeptika, Titanic bi bio i ostao samo velika tragedija koja je odnijela hiljade nevinih života, koji su bili žrtvovani radi interesa moćnika.

NAPIŠITE SVOJE MIŠLJENJE U KOMENTAR !

                       
                                                                             MissNelly

10.03.2011.

Žena u muškim cipelama

Tumblr_lhsxz8hy2d1qaxm50o1_500_large
~Ljetos, noćnu dosadu sam ubijala čitajući priče na netu. Jednu sam posebno zavoljela. Sjetih se da bi možda bilo lijepo da je ovdje stavim ali zaboravila sam gdje sam je našla a i njeno puno ime. No evo nakon dužeg traženja, tu je. Kad vidite njenu dužinu vjerovatno ćete kliknuti x, ali vjerujte mi ovo nije dosadna lektira, ovo nije bajka gdje svi žive sretno i bl bla, zato pročitajte i obećavam vam da će vam se svidjeti. Hvala blogu myvoice.blogger.ba za ovu priču.

Žena u muškim cipelama

... prica Mihajla Pantica, jedna od onih (ima ih vise njegovih) za koju covek pozeli da je njegova. Uzivajte...

Upalilo se crveno.

Zastali smo. Oduzilo se.

- Umrecu na semaforima - rekla je. Nije volela da ceka. Nikada i nista, sve je moralo biti odmah, cak i svetlo na semaforu. Pogledao sam je. Nije izgledala kao neko ko ce umreti. Nije, cak, izlgedala ni kao neko ko ce ostariti. Po njenom licu bi se reklo da je samo malo umorna, ali, boze moj, to se svakom desava. Pripadala je onom tipu ljudi koji uvek izgledaju isto. Svet se oko njih menja, uvek nagore, oni ne. Pre dvadeset godina, potpuno ista kao sada, kao da je proslo dvadeset minuta, a ne toliko uzasa - Andropov, Gorbacov, Jeljcin, Regan, Bus, Klinton, Olbrajt, Tito, Tudjman, Milosevic - rekla mi je da idem. Samo je Fidel Kastro vecan. Idi, rekla je, vise ne mogu da podnesem ni jednog muskarca. Gadi mi se od pomisli da sa bilo kim spavam u istom krevetu. U istoj sobi. U istoj drzavi. To nema veze sa tobom, ti si zlatan, ali generalno ste mi odvratni, sve biste ucinili da vladate. O cemu god da govorimo: kosarka, seks, ljubav, politika ili umetnost, za vas je sve to isto, sve sto radite, radite da biste pobedili.

Znate tu pricu.

Kao da u ljubavi ima pobednika.

Bilo je to davno, bas davno, mogu sada samo da se zavaravam, da izmisljam i da svodim dvadeset godina na dvadeset minuta. Kakvih dvadeset minuta, voleo bih da je tako, sta to govorim, proslo je dvadeset godina, zaista, video sam smrt mnogih imperatora. Nisu me zanimali, svih dvadeset godina mislio sam samo na nju. I svih tih godina ziveo sam, u mislima, s njom, jedan moguci, propusten zivot. Da biste nekoga voleli, nije neophodno da taj neko bude pored vas. A pocelo je i zvarsilo se vrlo brzo... bio sam, tada, bolestan od viska ljubavi. I od ljubomore, ona dolazi u casu kada otkrijete nesklad izmedju ljubavi prema samom sebi, a ta je bezgranicna, i ljubavi koju vam daju drugi, a ta je uvek nedovoljna. Sa njom sam to naucio, a da biste sa nekim to stvarno naucili, svako mora da ode na svoju stranu. Koliko se secam, a secam se savrseno, secam se svake sekunde, secanje je trajno prisustvo, ona se mnome lecila od neke druge, promasene ljubavi, lik je studirao prava, isto kao i ona, i bio isto sa Novog Beograda, znali su se iz zabavista, nije mogla da istrpi neku njegovu uvredu, toliko sam uspeo da zakljucim, nikada mi nije rekla kako se i zasto sve to desilo.

Bio sam tri godine mladji od nje. Tri godine u tom uzrastu, to je vremenski kontinent. Kad vec rekoh kontinent: ona je proputovala pola sveta, zavrsila gimnaziju u Africi, njen otac, slovenacki partizan, bio je jugoslovenski konzul negde dole u zemljama cija sam imena naucio sakuljajuci slicice iz Krasove edicije Zemlje i gradovi svijeta, a ja, ja sam u skoli ucio ruski, ja k vam pisu, sibirske celicane ispunile su petogodisnji plan tri meseca pre roka, ruski psi otisli su u svemir pre kapitalistickih kosmonauta, kijevski Spartak pobedio je u finalu svesovjetskog kupa tim Mladog komsomolca iz Alma Ate sa 3:2. Bilo joj je stalo do tog lika, cesto ga je pominjala, volela da je na inverzan nacin, kroz mrznju. Nikada o njemu nije rekla ni jednu jedinu dobru rec, dirnuo je negde u njenu najdublju tacku, ali znate ono, kad vam neko kaze sta bi sada pomislio i rekao taj i taj, e to je ona stalno ponavljala: onaj skot bi se sada sigurno nasmejao, onaj skot bi sada rekao: osecam se kao prase u Teheranu...

Hm, pristojna definicija, prase u Teheranu.

A ja, ja sam bio preosetljiv, tada jos nisam umeo da to ne pokazujem, i kada bi to primetila, tu moju preosetljivost, rekla bi, izvini, nisam tako mislila. Naprosto, bio sam ljubomoran zato sto stalno spominje tog Skota, zvala ga je samo i jedino tako. Prvo je ostavila njega, cini mi se da sam ga jednom sreo u autobusu, nikada ga ranije nisam video, ali sam znao da je to on, znao sam, ne znam kako, jednostavno sam znao, to se zna, odmah, a potom je i meni, posle nekoliko meseci platnoske ljubavi, rekla:

- U redu, zlatan si, ali idi, bolje da ides.

Sta sam mogao da ucinim? Otisao sam, ali nisam prestao da mislim na nju, imperatori su mi bili aposolutno nevazni, cak i oni umiru, mada im to, dok su u moci, nikada ne pada na pamet. Osim Fidela, naravno. Zatim je otputovala u Afriku, pa se vratila, pa opet otputovala, i opet se vratila, da sahrani oca, i ponovo otputovala, i tako stalno, zabrojao sam se u tim njenim odlascima i dolascima. Od odlazaka u drugu zemlju, u egzil, ima samo jedna odvratnija stvar, a to je povratak. Ocigledno, nije znala sta da cini sa sobom, svuda je isto, i u Africi i u Pohorskoj ulici, negde na Novom Beogradu, negde bilo gde. Ustanes ujutru, saspes u sebe vrelu kafu, poludis u prevozu, na poslu saspes vrelu kafu u sebe, onda kao nesto radis, moze jos jedna kafa, vratis se sa posla, poludis u prevozu, cekas na semoforima, pojedes nesto hladno, spavas posle rucka, probudis se, saspes u sebe vrelu kafu, izrazgovaras se telefonom sa istim takvim ocajnicima ili ocajnicama kao sto si sam, preskocis veceru, navodno zbog zdravlja, a mrzi te da speremas za sina jedinca svoje majke, zuris u TV dok ti se ne prispava, knjigu koju mesecima zelis da procitas uredno premestas sa police na policu (ko danas cita knjige, pa zasto bi se ti razlikovao), padas u hronicno neraspremljen krevet, hrces, budis se nocu, kopas po frizideru da nadoknadis propustenu veceru, ujutru sve iz pocetka...

Koja razlika, Afrika ili bilo koje drugo mesto.

Zato sam ovde, ne micem.

Da, bila je to ljubav, ako uopste znam sta je to, ako nije tek malo izmenjena ravnodusnost. Barem mislim da je za mene to bila ljubav, za nju, otkud znam, i kako se to uopste moze znati. Dva puta mi se ucinilo da znam. Prvi put kada sam kao student, slusajuci neko dosadno predavanje, sedeo u ucionici u prizemlju ciju su prozori gledali na unutracnje dvoriste Kapetan - Misinog zdanja. Bilo je rano leto, i ona je dosla da me saceka: ugledao sam je, u podnevnoj letnjoj svetlosti, kako sedi pod velikom lipom, i znao sam da je to ljubav. Drugi put, nekako u isto vreme, odlucio sam da je posetim, nenajavljen. Nadomak njenog stana, na kraju Novog Beograda, u starim paviljonima, dok sam mislio o tome da li cu je uopste zateci kod kuce, ugledao sam je, iz autobusa, u ramu prozora, kako na stanici ceka upravo moj autobus da se njime odveze u grad. Izasao sam na zadnja vrata, prisao joj s ledja i zagrilo je. Okrenula se i nasmejala: “Bas sam mislila na tebe.”, rekla je, “krenula sam da te potrazim.”

I tada sam znao da je to ljubav.

Posle se sve promenilo, zaboravio sam, ali su te dve slike trajno prisutne u meni, kao sto je u meni stalno otvorena ljubav za sve one koje sam voleo. Nezavisno od toga kako su se sve te price zavrsile...

Sta nam se u medjuvremnu desilo, to nije za ovu pricu.

Juce me nazvala, posle ne znam koliko vremena.

- Umirem - izustila je jedva nekako - moramo odmah da se vidimo. Zelim da spavam sa tobom.

To me pafnulo. Ostao sam nem. Slusalica mi je ispala iz ruke. Onda sam sa druge strane zice cuo njen priguseni plac, nesto kao cviljenje.

Ovde moram zastati, suvise je intenzivno. Neko bi mi rekao da lose fabuliram, ono sto je suvise intenzivno nije za pricu, u stvari, hm, jeste, sve je za pricu, samo se mora pronaci nacin da se to kaze. Nisam to nikada razumeo na takav nacin, tako fatalisticki. U redu, drhtao sam zbog nje, pravo govoreci, ni dan-danas nisam ravnodusan, samo sam priviknut na bol, kada vas nesto dugo bilo, onda to nekako potone, u utrobu ili ko zna vec gde, naviknete se, ne bih hteo da gnjavim. Jednostavno, bio je to nesporazum koji sam ja shvatio kao ljubav. Ili je rec o traumi? Da, sa ljubavlju je tako. Tek je pocela, a ti vec mislis na onaj uzasni dan kada ce se ona okoncati, i ostaviti te da morbidno uzivas u novostecenoj traumi. Pa da, ti si u stvari hteo traumu, ne ljubav. Za narednih dvadeset godina. O, da. Kada sam konacno razumeo da je to nesporazum, ili trauma, ko zna, usledio je obrt. Verovatno uzrokovan strahom od smrti, strahom da je vise nikada niko nece voleti. Umrecu, pomislila je, i setila se sta je sve propustila, onda je pozelela da je vole svi koji su je voleli, i koji ce je zauvek voleti, a ona njih... ko zna... kao da ljubav moze da je iskupi.

Bio sam taj.

Mislim da sam bio.

I tako, stajali smo na semaforu. Pre toga, otisao sam po nju, cekala me je u parku preko puta Klinicnog centra. Gledao sam je iskosa, da posle mnogo godina konacno vidim u koga sam se to nekada zaljubio. Izgledala je, izgledala je kao, kao, kao, nista mi uporedivo nije padalo na pamet, pa da, nemam poredjenje, u svakom slucaju, bila je savrsena u crvenom kostimu, sa izvucenim sedim pramenovima, devojcica od svojih pedesetak godina, mazna i grljiva, kao i uvek, i uvek na nekom nedohvatno odstojanju, bez obzira na to koliko je fizicki blizu. Uvek ona o kojoj se sanja, sa kojom stvarna ljubav nije moguca. Onda mi je pogled skrenuo nanize, nisam mogao da verujem, na nogama je imala muske cipele, bas muške, najmanje tri broja vece, tanki prefinjeni gleznjevi, uvek sam se palio na zenske gleznjeve... tanki prefinjeni gleznjevi u svilenim carapama zavrsavali su u crnim cipelurdama sa sarenim pertlama, ne , to ti se samo cini, rekao sam sebi, ovo se ne dogadja. Najzad se upalilo zeleno, presli smo ulicu, potom smo presli jos neke ulice, a ja nisam smeo da gledam u njene noge, u te cipele pravljene za Gulivera. Na Slaviji smo seli u taksi i odvezli se kod nje, imala je stan u najstarijem delu Novog Beograda, vrlo lep stan u vrlo ruznoj zgradi.

- Sta mogu - rekla je - znam da je ovaj kraj gorozomoran, ali ga volim, uostalom, tu sam odrasla.

Nisam nista rekao. Bio sam i dalje nem od one njene recenice. Koliko se secam, jedino sam uspeo da izustim da odmah dolazim po nju. I kada smo se konacno nasli, odjednom sam otkrio da u ovom svetu postojim samo onoliko koliko je to minimalno potrebno, da bih disao, i da bih jeo, sve ostalo vreme bio sam u mislima negde drugde. Tamari, mojoj kolegenici s posla, sa kojom simuliram ljubav, javio sam da poslepodne idem da dzogiram, i tako sam posle dvadeset godina dosao u priliku da ugasim najvecu zelju koju sam ikad imao, i ucinio sam to, mada samo znao da ispunjenje zelje nikada do kraja ne ponistava samu zelju. Spustila je roletne i navukla zavese, svukla se u polumraku i prisla mi.

Kako sam bila glupa, kako sam bila glupa - ponavljala je, jecajuci. Dohvatila je moju ruku i spustila je sebi na bedro, bila je glatka, i hladna, i meni se zavrtelo u glavi, pomislio sam kako sve ovo kasni najmanje dvadeset godina. Gurnula me prema krevetu, nezno, i legla preko mene, nesto tu nije bilo u redu, ali, uzbudjen, nisam to primecivao, oci su mi se privikle na polumrak i preko njenih ramena mogao sam da vidim nekoliko africkih maski kako nas posmatraju sa zidova, u nekom nemom kikotu, praznim ocnim prorezima. Ucinili smo to, pomalo smuseno, ali vrelo, onako kako to cine dve i po milijarde trenutno zivućih ljudi u srednjim godinama, i kada je pocela da se oblaci, cutke, tek tada sam video da ima samo jednu dojku, sa bradavicom nalik na cokoladnu bombonu. Kraj kreveta su pocivale njene, hm, muske, cipele.

Zapalila je cigaretu.

- Morala sam da te vidim - rekla je. - Pobegla sam iz bolnice, sa zracenja, podmitila sam jednog tipa sa prijemnog odeljenja da mi da garderobu. Nije uspeo da mi nadje cipele, naisla je glavna sestra i u zurbi mi je dohvatio prve koje su mu dosle pod ruku. Pozvala sam te, stalno sam mislila o tome kako sam te onda povredila i zelela sam da te vidim.

Da, pomislio sam, uvek je volela da bude voljena, ali sama nista nije cinila da to uzvrati. - Sacekaj - rekoh iznenada, i ona je zastala, prstima popravljajuci lastiku na gacicama, ispod haljine. Pljacnulo je. Moram da priznam da je delovalo prilicno eroticno, i ponovo sam pozeleo da vidim kozu na njenim ledjima. - Dodji - promucao sam, stegnutog grla, i ona mi se poslusno spustila u krilo, da, da, u tom casu smo opet imali po dvadeset godina, u stvari, ona dvadeset i tri, ja dvadeset. Nasao sam je, spremnu, i toplu, sabijanje vremena ipak je moguce, ne uvek ali je moguce, narednih dvadeset minuta pretvorilo se u vecnost, dok je svrsavala, povracala je: - To je od citostatika - rekla je posle - uskoro ce poceti da mi opada kosa.

Otisla je u kupatilo, cuo sam kako se tusira, konacno je izasla, obukla se sviklim pokretima, sasvim neeroticno, mada oblacenje ume da bude uzbudljivije od svlacenja, kao da to preda mnom cini svakog jutra, potom obula svoje smesne, prevelike, muske, cipele, njena mala stopala naprosto su se izgubila u tim brodovima, cipele su kao brodovi, hm, nije lose poredjenje, cipele nas raznose po ulicama, kao po rekama, i po trgovima, kao po morima, uredila je kosu i rekla : - Spremna sam. Hoces li da me ispratis? Vracam se u bolnicu.

- Naravno, samo mi reci zasto ne obujes neke svoje cipele?

- Sasvim mi je svejedno, ove ionako moram da vratim, a u bolnici imam vec jedan par, ni taj mi nece biti potreban.

- Ma daj, sta pricas - rekao sam tek da nesto kazem. Sta se uopste moglo reci a da ne ispadne glupo? I suvisno?

Izasli smo pred zgradu, vec se hvatalo vece. Tamo, na obodu Novog Beograda, prema Bezanijskoj kosi, izmedju solitera, sunce je kao veliki crveni kompakt disk zapadalo za oblak. Po tome sam znao da sutra nece biti lepog vremena. “Hoces li da uzmemo taksi?”, upitah. “To bi bilo najbolje”, odgovori ona, ali se u trenutku predomisli: “Ipak ne, znas, volela bih da prvo vidim Dunav.”

- U redu - rekoh - hajdemo na Dunav.

Izmedju nekoliko blokova zgrada, ulicom Dzona Kenedija, granicnom linijom izmedju Novog Beograda i Zemuna, koja deli svet od sveta, jer ukleti svet pocinje iza te ulice, svejedno na koju stranu, tamo ili ovamo, zavisi odakle se gleda, nogu pred nogu, cutke, bez i jedne jedine reci, za dvadesetak minuta, kao za dvadesetak godina, tokom kojih su pomrli svi imperatori, i tokom kojih sam nekoliko puta pomislio da znam sta je ljubav, a samo je Fidel Kastro vecan, stigli smo do Dunava. Dunav nije reka. Dunav je Bog. Vodostaj je za to doba godine bio neobicno visok, voda se izlila na kej zapljuskujuci stubove sa neonskim svetiljkama. Zastali smo ispod jedne. Veliko jato riba, privuceno svetlom, igralo se u plicaku. Ne znam koliko dugo smo, izleceni od ljubavi, ili njome tek opcinjeni... ko bi to mogao znati... posmatrali to veliko jato, kako tromo pliva, stalno menjajuci oblik, kao da nesto pise po vodi. Riblje jato i Bog su u nekakvoj vezi, to sam znao. Bilo je to jedino sto sam zaista mogao znati.


                                                                                                                    MissCherry
09.03.2011.

Fotosešn

Tumblr_lgzq84hqqs1qerexjo1_500_large
Ej vi.' Azrić' treba objaviti post al je nema na netu, pa ću da ja to kratko obavim. Napokon dolazi lijepo vrijeme, tako barem najavljuju. Jedva čekam vikend, jer smo se dog za jedan 'fotosešn' nadam se nekim super slikama. I da maloprije smo kao bile u nekom shopingu u obližnjem butiku, od čeg sam si kupila super moćnu trenerku, aww i Almedina neku kull majicu, dok se ostale 3 koke nisu niš.  :)

Ostalo sve isto, ništa posebno. Malo rijeđe pišemo jer stvarno nemamo inspiracije :/.
Nadam se da ćemo za vikend uspjeti barem staviti neke naše slike.

Evo da stavim link jednog teen foruma prijatelja, pa ga ako hoćete možete posjetiti.
http://www.we-are-teens.com/

                                                                                                                            MissCherry

06.03.2011.

Girls just wanna have fun :3


Heeeeeelouuu :DD

Danas je bio jaaako dobar dan. :333 Aida je došla po mene, pogledale smo video male Natalije (to vam je ona što kaže: 'Da seče kosu da budeš ćelav ? Božee Petra!')
Sad ima neki video.gdje kaže nekom dječaku: 'Pa tebi su sve babe stare, čini mi se.' Dječak: 'ma nijeee' Ona: 'Šaalim se breee.' HAHAHAH mala je CARICAAA :'D
 Onda samo otišle pred školu da nahranimo štence.Da znate kakva su im imena.HAHHAA :D

Onda smo špijunirale nasumično odabrane žrtve. xd Zatim opet hranile štence, te ja Almedina bila ginekolog.HAHAHAHA
Da, vidile smo opet Gospodina Savršenog *______* On je negdje moje visine, a pošto je Azra najviša, stalno se tješi kako će i on narasti haha. :)
Azra nam ja danas izgledala kao vatrogasac u nekoj bundi, Elma kao medicinska sestra, a Aida kao ono strašilo sa njive tj. kao neki klošar. HAHAA e daa.glumile smo Pink Pantera dok smo špijunirale xd.
Onda smo otišle u kuću i mene su dočekale palačinke. ^.^
Hhh.da.sutra škola -.-'
Moram ići viditi imal večeras šta dobro na TV-u :P
Imate šta da mi preporučite da gledam ?

Cijeli dan slušam i pjevam Lena-Taken by a stranger. http://www.youtube.com/watch?v=kFciOb0diQE

P.S. slike štenaca ćemo uskoro objavit. :3

  

                                                                       MissNelly ^.^

05.03.2011.

Bucii Buu

Tumblr_lhjjnirsdm1qef21ko1_500_large  Ej. Došao na mene red. Ništa posebno se nije dešavalo otkad sam zadnjih put pisala ali evo da spomenem te manje posebne stvari. I da naziv posta nema nike' veze sa postom. Al ima sa nečim drugim.

-ADSL naapokon neograničen. Jej. Msm bilo je i vrijeme jer kome danas on nije neograničen, sada napokon mogu ići baš uvijek na net, a ne kao prije da u prvih 10 dana potrošim sve i onda umirem od dosade. Btw ovaj mi BH Telecom stvarno ide na živce, samo zajebavaju ljude i uzimaju nam pare. Smislili oni da valjda pošalješ praznu poruku na tamo neki broj uzmu ti 2 marke i imaš 100 minuta besplatnog razgovora. Ajde isplati se to i pošalje to mama i sestra kad ono što smo tek kasnije skontali važi samo 1 DAN, JEEDAAN JEDINI DAN. Pa ko danas može potrošit 100 minuta u danu, kad su svi na netu. I et propale 4 marke totalno bezveze. Ali da se cijeli post ne svede na to kako nas BH Telecom pokrada dosta o ovom.

-Takmičenje iz matematike, je ja 3. mjesto pa idem dalje. Jest da mi se baš nikako neda imat svaki dan dodatnu i to al lijepo je otić na takmičenje. Još uz to ide i Anela pa ćemo vrlo vjerovatno zajedno.

-Turniri danas bili, spomenula sam u svom zadnjem postu da jedva čekam i da je moj razred prošao dalje. No nažalost izgubio je od VIIIb. Stvarno mi je bilo žao ali šta se može. Još neki razredi su izgubili za koje niko očekivao nije, a na izneneđenje svih prošao VIIf (devetogodišnjaci). To mi je onako bilo bezveze jer su imali stvarno veeeliku sreću čak su ih izvukli pa su otišli direktno u finale, no na sreću svih nas osmaša izgubli u finalu. :P I da vidjeli smo naše hooot bojse Biebera, Cody-ja i Torresa (to su oni iz naše škole neki tam, a ovako smo ih nazvali jel liče). Ko i uvijek *___*. Pošto mi je zabranjeno da spominjem ime u vezi ove teme, reću samo da je neko bio jakoo perverzan, pa je svaka rečenica započinjala sa tim da neko nekom želi svršiti na sexy kosici. I tako smo se cijelo vrijeme smijaletim našim forama da je čak  onaj što je sjedio do nas pitao Anelu zašto ga, zamislite, pipa. HAHAHAH. Umrla sam od smjeha.

-Poslije turnira Anela, Azra i ja smo nastavile naše hodanje i otišle na odbojkašku utakmicu u kojoj je igrala naša prijateljica Elma. Izgubli su i to od Tešnja. No nije me to niš pogodilo jer im se klub gotovo i raspao tako da sve tekme gube. Ali bilo je zanimljivo gledati u svakom slučaju.

-Kod škole kao i inače svako mjesec-dva ostavi se kutija puna mali štenaca. Pa su tako i danas neke budale ostavile. A mi dobrog srca, otišle im kupit Pedigre i došle ih nahranit. Stvarno su preeeslatki, čak smo im nadili i imena po nekim HOOT bojsima. :) Enivej, nisam rekla da su ti psići odmah do sale u kojoj su bili turniri. Pa su nekoliko minuta kasnije nego što smo mi došli, izašli oni devetogodišnjaci i prodavali nam par svojih seljačkih fora -.- Mislim da su nam čak dobacili nešto za Bibera a otkud su znali za to, nismo imali pojma, dok se nismo sjetili da smo svašta pričale hraneći psiće koji su bili doslovno ispod prozora njihove svačione. Al nea veze. I da idemo i sutra hranit pse pa možda stavimo koju slikicu.

-16.03 takmičenje u školskoj odbojci jedva čekam. Igramo sa Vrnogračom, valjda ćemo pobijedit. :)

-Anela i ja se dogovorile za neki shoping našle smo neke kul krpice što su nam potrebne za novi shoot.

Uglavnom ljudi moji, ovo je malo previše za jedan post, nadam se da ste skonatli sve što sam htjela reć. Imali smo komentare tipa da malo više pišemo o našim doživljajima pa eto. I da stv je i fejs dosadio šta vi radite vikedn osim što učite aa?

                                                                                                                  MissCherry


Stariji postovi





Welcome
I see the passion in your eyes





Profiles
You'd tell me this was love


Zovem se Azra, ali 'nick' na ovom blogu mi je MissJune.  Volim: Split, Zadar, ljeto, prijatelje, Justin Bieber, odbojku, slikanje. Ne volim: zimu, dvoličnost, ulizivanje, ufurane osobe.


 I Facebook I Deviantart I Formspring I


Ja sam Aida ili ti ga MissCherry. Treniram karate i odbojku. Slušam strani i domaći pop-rock: Zdravko Čolić, Balašević, Bijelo Dugme i Green Day, Taylor Swift.. Veoma volim slikati. Ne volim: LooDachxe, ufurane..

I Facebook I Deviantart I Formspring I


Zovem se Anela, a na ovom blogu ću se potpisivati kao MissNelly. Volim Biebere, odbojku, nogomet, Chelsea, Justin Biebera, Jadran, prijatelje.Mrzim: mnogo toga. ;)

I Facebook I Deviantart I
Formspring I